Ko se rodi, mora i da umre. Istinito i kratko rečeno. Samo nam je teško da prihvatimo, da se pripremimo i da se pomirimo sa činjenicom da je tako. I koliko god “se pripremao”, ustvari nikada ne možeš biti spreman. I nikada ne možeš to smireno da podneseš. Pročitala sam negde da se najveći stres u životu doživi kada se izgubi blizak član porodice.
Imam sreće da su mi roditelji živi i da nemam iskustvo tog tipa. Ali, nažalost, imam iskustvo teške bolesti u porodici, bolesti zbog koje je moja majka bila više puta bila na rubu smrti. Toliko teških situacija, kada sam preplakala noć i ustajala ujutru da idem na posao i da se borim sa svime što je taj dan nosio. Trenuci u kojima sam želela ja da umrem i da se lišim muka.
Ljudi oko mene, moji prijatelji, drugari i rodbina su želeli da mi pomognu. Da me uteše i da mi se nađu. Hvala svima na tome, mnogo znači, da me ne shvatite pogrešno! Ali utehe nema! Nema tih reči ili postupaka ili bilo čega što te može utešiti i što ti može olakšati. Želiš samo jedno, da bolest nestane, na bilo koji način i da sve bude po starom ili po novom, ali u redu. Reči ne donose olakšanje. Suze ne donose olakšanje. Naravno da znači kada neko nazove ili navrati, ali ne donosi olakšanje.
Ono što najviše znači u tim trenucima je novac. Zvuči grubo i ružno, ali je tako. Najgore je kada nemate novca, a treba vam za lekove, taksi, preglede. I najviše olakšanja mi donosilo upravo to, kada mi neko ponudi, pa mogu da računam na nju/njega ili kada mi neko pozajmi novac. Onda sam bez razmišljanja mogla da zakažem potreban pregled kod privatnika ili da kupim i najskuplji lek.
Zato sam i ja pre neki dan bliskoj osobi, koja se našla u toj situaciji, pored zagrljaja i saučešća, ponudila novac. Onoliko koliko sam imala. I nisam se osećala loše. Naprotiv.
Fotografija preuzeta sa www.photo-dictionary.com
